Za pocetak...

Zlatni vek holandskog i flamanskog slikarstva.Zasto?Jer su oni utemeljili i osamostalili,kao i poularisali pojedine teme u slikarstvu.Ja licno najvise volim impresionizam i ekspresionizam,ali ovu temu sam obradjivala na faksu dosta detaljno,pa evo,izabrah nju.Za pocetak.



UVOD

Godine 1581. šest severnih nizozemskih provincija,predvođenih Viljemom I Ċutljivim,grofom i oranskim vojvodom,proglasilo je otcepljenje od Španije,i na taj način okončalo pobunu koja je započeta 15 godina ranije.Ta pobuna je bila uperena protiv katoličanstva i pokušaja Filipa II da ograniči lokalnu vlast.Južne pokrajine su, pod nazivom Flandrija(danas podeljene između Francuske i Belgije),ubrzo vraćene pod špansku vlast,ali Ujedinjene provincije(današnja Holandija) su nakon dugotrajnih borbi stekle autonomiju priznatu primirjem potpisanim 1609. godine,čime je završen tridesetogodišnji rat.
Holandija se ponosila svojom teško stečenom slobodom.Novi narod čine trgovci zemljoradnici i moreplovci,a njihova vera je protenstatizam,koji je bio ikonoboračkog karaktera.Zbog toga holandski umetnici nisu dobijali velike narudžbine pod pokroviteljstvom crkve i države.Mada su gradske vlasti i udruženja građana donekle osuguravali pokroviteljstvo nad umetnošću,njihove narudžbine ipak su bile ograničene,pa je tako privatni kolekcionar postao glavni izvor zarade slikarima.Zbog toga stvaralaštvo nije bilo u stagnaciji.Naprotiv,obični ljudi su postali nezasito gladni za slikama,da je čitavu zemlju zahvatila neka vrsta kolekcionarske groznice.Prilikom svoje posete Holandiji 1641. godine,Džon Evelin zapaža u svom devniku kako je „sasvim uobičajena stvar da neki zemljoradnik potroši dve ili tri hiljade funti na ovu robu.Njihove kuće prepune su slika koje oni na svojim sajmovima prodaju ostvarajući veliku zaradu“.Kolekcionarska groznica u Holandiji u 17. veku izazvala je pojavu velikog broja slikarskih talenata koja se može uporediti samo s Firencom u ranoj renesansi.Brojni umetnici radije su stvarali za tržište nego za pojedine pokrovitelje.Slikarstvu ih je privukla nada u uspeh koji je često izostajao,pa su i najveći majstori katkad bili u teškom materijalnom položaju(nije neobično da umetnik drži krčmu ili vodi neki mali,dodatni posao).Uprkos tome oni su preživljavali-manje obezbeđeni ali slobodni.
Kulturne veze sa Flandrijom i dalje su ostale jake,ali za razliku od Flandrije u kojoj se sveukupna umetnička aktivnost širila iz Antverpena,Holandija je imala čitav niz uspešnih lokalnih školi.Osim u Amsterdamu,trgovačkoj prestonici,značajnije grupe slikara nalazimo u Harlemu,Utrehtu,Lajdenu,Delftu...Zato nije čudo što iz Holandije dolazi vrlo raznoliko mnoštvo umetnika i stilova.
. . .

Nastavak


UTICAJ KARAVAÐA

Barokni stil je stigao u Holandiju iz Antverpena preko Rubensovih dela i iz Rima,preko neposrednog dodira sa Karavađom i njegovim sledbenicima.Iako većina holandskih slikara nije putovala u Italiju,nekolicina onih koji su preduzeli takvo putovanje početkom stoleća bili su iz Utrehata,grada sa jakom katoličkom tradicijom.Zato nas ne može iznenaditi to što je umetnike iz ove sredine više privlačio Karavađov realizam i svetovno hrišćanstvo od klasicizma Anabalea Karačija.Najstariji i najveštiji član ove škole bio je Hendrick Terbrugghen.On je dva puta bio u Italiji od 1604-1614. godine i drugi put 1620.godine.Po uzoru na Karavađa prikazao je temu temu pozivanja sv.Mateje.



Pozivanje sv.Matije od Terbrugghen-a




Pozivanje sv.Mateja od Karavađa

Iako je iz ove škole proizašlo samo nekoliko velikih umetnika,Utrehtska škola je bila značajna po tome što su njeni članovi preneli Karavađov stil drugim holandskim majstorima,koji su te nove italijanske ideje bolje iskoristili.
Jedan od prvih koji je te ideje iskoristio je Franc Hals,portretista iz Harlema.Radio je u Antverpenu i njegova rana dela odaju uticaj Rubensa.Međutim,njegov zreli stil u kome su nastale slike poput „Veseli pijanica“ pokazuju,pored Rubensove snage i širine,usresređenost na dramatičan trenutak,koja po svoj prilici vodi poreklo od Utrehta i Karavađa.

Nastavak




„Veseli pijanica“

Sve je ovde izraz potpune spontanosti:žmirkave oči i poluotvorena usta,podignuta ruka,zaljuljana čaša sa vinom,i najvažnije,impresivna brzina kojom su oblici nanešeni.Zahvaljujući takvoj otvorenoj ,trenutnoj tehnici,završena slika ima neposrednost i svežinu.No,naravno,utisak trke s vremenom vara.Hals je potrošio sate radeći na svojim platnima u prirodnoj veličini,sačuvavši pri tom iluziju da su obrađena u tren oka.Na umetnokovim poslednjim platnima taj slikarski vatromet pretvara se u stil velike emocionalne dubine.
Poput Halsa i Rembrant(1606-1669.),na početku svoga stvaralaštva takođe je bio nadahnut posrednim dodirom sa Karavađom preko Utrehtske škole.Njegove najranuje slike,nastale u rodnom Lejdenu,malog formata,jako osvetljene i izrazito realistične su.Mnoge od njih obrađuju starozavetne teme koje je slikar najviše voleo.U njima se ne vidi samo slikarev jači realizam,nego i nov emocinalni stav.Od nastanka hrišćanske umetnosti epizode iz Starog zaveta prikazivane su više da bi objasnile hršćansko

učenje,nego radi njih samih.Takvo gledanje nije samo ograničilo izbor teme već i njeno tumačenje.Rembrant to nije činio.One je ove priče posmatrao u onom svetovno-hrišćanskom duhu u kojem je Karavađo prilazio Novom zavetu-kao neposredne izraze božijeg postupanja s ljudima.



Rembrantovo „Oslepljivanje Samsona“

Nastavak


Posle 1650. godine Rembrantovo gledište se iz temelja menja:on ne bavi se više retorikom visokog baroka,zamenjuje je sa lirskom istančanošću i slikarskom širinom.I dalje ostaju neki egzotični ukrasi iz ranijih perioda stvaralaštva,ali oni više ne kreiraju strani,varvarski svet.Na mnogobrojnim autoportretima koje je stvorio za vreme svog života,načini na koje je sebe video odražavaju svaku fazu njegovog unutrašnjeg razvoja:eksperimentalnu u ranim godinama provedenim u Lajdenu,teatralno prerušenu u tridesetim godinama 17. veka i iskrenu pred kraj života.



GRUPNI PORTRET

Franca Halsa i Rembranta povezuju još i izvanredni prikazi grupnih porteta.Grupni portret Franca Halsa „Članice Upravnog odbora Staračkog doma u Harlemu“ svedoči o sposobnosti da ponire u tajne ljudskog karaktera s kojom se upravo može meriti jedino Rembrant u nekim svojim kasnijim delima i ono je upravo savršeni prikaz njegovih posledinjih platna na kojima se pominjani slikarski vatromet pretvara u stil velike emocionalne dubine.Svakodnevno suočavanje s patnjama koje nosi starost,sa smrću,toliko se urezalo u lica ovih žena da se čini kako su i one same postale slike smrti.



„Članice Upravnog odbora Staračkog doma u Harlemu“

Nastavak

Među sledbenicima Halsa trebalo bi samo napomenuti Džudit Lejster(1609.-1660.)Kao i mnoge žene slikare i njenu karijeru je delimično omelo majčinstvo.Njeno remek delo jeste slika „Dečak koji svira flautu“.Ova slika se urezuje u sećanje po lirskom osećanju koje širi oko sebe.Da bi postigla takvo raspoloženje ona je povezala poetske odlike svetlosti sa mirnom intenzivnošću.
Što se tiče Rembranta van Rijna u pitanju su slike „Noćna straža“,pre svega,a onda i „Čas anatomije doktora Tulpa“.



„Noćna straža“


Ova slika predstavlja prekretnicu u njegovom životu. Za slikare portreta narudžbine milicijskih kompanija bile su najisplativiji poslovi posle kojih su mogli zadovoljno da trljaju ruke.Naime,civilne snage reda i mira bile su redovni naručioci grupnih portreta koji bi,pošto je slika završena,bivali okačeni u sali za sastanke.Ovo ogromno platno(koje je prvobitno bilo još veće) prikazuje članove gradske garde kapetana Fransa Baninga Koka u pokretu,u samom trenutku marša.U težnji da izbegne mehanički pravilnu sliku,on je tu virtuozno ostvario barokni pokret i osvetljenje;u tom postupku neki od likova su utonuli u senku,a neke su zaklonili oni ispred.Legenda kaže da su ljudi čiji su portreti na jedan ili drugi način bili prikriveni bili nezadoviljni.Nema potvrde da li je to istina,ali se zato zna da su se slici divili još i tada kao umetničkom delu.

Nastavak



„Čas anatomije doktora Tulpa“

Časovi anatomije bili su društveni događaji u 17. veku.Održavani su u učionicama koje su,zapravo,bila pozorišta.Njima su prisustvovali studenti,medicinski stručnjaci,ali i svaki pojedinac koji bi platio ulaznicu.Rembrant je na slici prikazao dr.Tulpa kako objašnjava muskulaturu okupljenima.Ovaj događaj odigrao se 16.januara 1632. godine u Amsterdamskoj hiruškoj gildi,kojoj je Tulp i pripadao,noseći titulu zvaničnog gradskog anatoma.
Portretno slikarstvo se razvilo u Holandiji u 17. veku.Početkom veka portreti su bili vrlo formalni i ukočeni,kruto postavljeni u kompoziciju.Ljudi koji su prikazivani obično bi sedeli raspoređeni oko stola.Svaka predstavljena osoba je svoj pogled upirala ka posmatraču.Mnogo pažnje je posvećivano finim detaljima,garderobi i nameštaju,koji su trebali da ukažu na društveni položaj prikazanih osoba,njihov status.Takođe,prikazivani su i sa oruđima posla kojim su se bavili ili koji su trebali da upute na njega.Porodice su prikazivane u njihovim luksuznim domovima.Kasnije,portreti ljudi postali su življi,a boje svetlije.Mnogi od ovih grupnih portreta poručivani su od strane imućnih individualaca.Obično je svaki prikazani član davao svoj deo para za isplatu.Koliko je ko platio,tako je bio i prikazan na slici.Ponekad bi svi dali istu sumu,što je vodilo ka svađama i prepirkama kada bi neki član opet bio prikazan na nezavidnom mestu u slici.

SUTRA NASTAVAK...

Fenomenalno napisano!
Svaka cast!

Samo jesi ti ovo sama pisala ili da idem da proverim na Guglu? xD

JA(uz pomoc literature...)

elem...Nastavak


PEJZAŽ

Religiozne slike zahtevaju sposobnost opažanja koja je,osim kod nekolicine,uveliko prevazilazila sposobnosti kolekcionara slika.Većina kupaca umetničkih dela u Holandiji više je volela teme koje nisu izlazile iz okvira njihovog životnog iskustva-pejzaže,vidike sa arhitekturom,mrtvu prirodu,prizore iz svakodnevnog života.Ti žanrovi pojavili su se krajem 16. stoleća.Kada je došlo do njihovog potpunog razgraničavanja,otpočela je prva specijalizacija.Iako se ta težnja nije ograničila samo na Holandiju,ipak joj je holandsko slikarstvo bilo glavni izvor i po obimnosti i po raznolikosti.
Bilo da je okrenut simboličnim prikazima ili dočaravanju vizuelnih i klimatskih efekata prirode,holandski pejzaž kroz čitav 17. vek gradi svoj zaseban identitet,pokazujući tako značaj ovog žanra i naglašavajući njegovu popularnost u budućnosti.Iako neki slikari,kao što je Hendrik Averkamp(slikar zime,leda),i dalje slikaju pejzaže po ugledu na Brojgela,strogo hijrharhizovane i ispunjene figurama,holandski slikari 17. veka pre svega teže obnovi izražajnih sredstava i motiva u pejzažu.U potrazi su za novim načinom slikanja prirode i proticanja vremena.


Brojgel stariji


Vermer

Nastavak

Tokom 17. veka žanr pejzaža postepeno stiče svoju nezavisnost.Šumski pejzaži i vedute gradova postaju stereotipi,a marine Van de Veldea dostižu cene koje se mogu uporediti sa cenama slika koje prikazuju istorijsku tematiku.Karel van Mander u svojoj knjizi o slikama (1604.) posvećuje nekoliko poglavlja slikanju lišća i dočaravnju oblaka.On,takođe,pravi razliku između slikanja prema „živom uzoru“(naar let leven) i „iz glave“(uyt den geest),pokazujući time da pejzaž treba da bude zajednički plod pažljivog posmatranja i njenog ponovnog oblikovanja u mislima.Sve češći motivi slikara postaju pitoreskni detalji kao što su zamkovi,vetrenjače,kolibe,ruševine;kako zbog njihove estetske privlačnosti,tako i zbog prepoznatljivosti u lokalnom
okruženju.Zahvaljujući napretku u proučavanju optike koju su postigli Kepler,Huk i Dekart,kao i kameri obskuri,nekoliko slikara postiže izuzetne hromatske nijanse i prelive u dočaravanju reka i efekata neba,vazdušne perspektive(npr.Jan van Gojen,Filips Konik,Vermer).


Gojen

Nastavak

Za Holanđane,često prožete protestantskom kulturom i verom,priroda je božije delo:pejzaž zato postaje podsticaj za promišljanje o moralu.Tako,na primer,Esaijas van de Velde u svojim slikama istražuje mogućnosti svedene game boje,dok Jakob van Rojsdal u svojim prizorima teži da zabeleži istovremeno neposrednost trenutka i geografsku sintezu nekog mesta,kao i svu veličanstvenost neba,u čijim se brojnim metorološkim promenama ogleda prolaznost u prirodi.
Priroda je mogla da posluži i kao sredstvo da se kontemplacijom otkrije Božije delo.Kao primer za to nam može poslužiti „Jevrejsko groblje“ Jakoba van Rojsdala(1628/1629-1682),najvećeg holandskog slikara pejzaža.


„Jevrejsko groblje“

Prirodne sile dominiraju ovim divljim prizorom koji je očigledno izmišljen,osim grobova koji sačinjavaju Jevrejsko groblje u Amsterdamu.Olujni oblaci iznad napuštene planinske doline,srednjovekovne ruševine,bujica koja je sebi probila put između starih grobova-sve to stvara osećaj duboke sete.Sve je na ovom svetu prolazno,poručuje Rojsdal-vreme,vetar i voda melju sve u prah:drveće,stene i krhka dela ljudskih ruku.Čak ni pažljivo klesani grobovi ne pružaju nikakvu zaštitu.Unutar konteksta ove aleglorije duga se može protumačiti kao znak obećanja spasenja verom.Ova slika uliva ono strahopoštovanje na kome će romantičari 150 godina kasnije zasnivati svoje shvatanje onoga što je uzvišeno,s tom razlikom što,prema Rojsdalovom mišljenju,Bog na kraju ostaje odvojen od svog dela,umesto da se ujedini sa njim.

Nastavak

Pejzaži Jana van Gojena (1596-1656.) predstavljaju one vrste pejzaža koji su uživali veliku poularnost zato što su njihovi elementi bili tako poznati:udaljeni grad ispod oblacima prekrivenog neba,koji se vidi kroz vazduh pun vlage preko prostrane vodene površine.
Takav prizor do danas je ostao tipičan za holandski preseo,a niko nije znao bolje od van Gojena kako da dočara posebnu atmosferu tog nizozemlja kome je oduvek pretilo more.Kao i ostali holandski barokni pejzažisti i van Gojen je ograničio svoju paletu na sive i smeđe boje,naglašavajući ih tonovima zelene,pa ipak to ga nije onemogućilo da postigne gotovo neograničene mogućnosti.Tonalni stil pejzaža u Holandiji povezan je sa temeljem pojednostavljanja kompozicije.
Italijanizirani Holanđani koji su se vratili u domovinu četrdesetih godina 17. veka doneli su sa sobom nove ideje koje su snažno delovale na pejzažno slikarstvo.Njihov uticaj ogleda se i u delu Alberta Kojpa(1620.-1699.),koji nikada nije napuštao Holandiju.Kao sledbenik van Gojena ubrzo je odustao od tonalnosti u korist blistave svetlosti.
Gotovo klasična struktura kompozicije i piramidalno oblikovanje konstrukcije pojačavaju utisk spokoja koji je stvoren zahvaljujući Kojpovom ovladavanju i najsuptilnijim atmosferskim efektima.
Hobema,pejzažista s kraja 17. veka,učenik je Rojsdalov.On u svom stvaralaštvu objedinjuje ceo jedan vek formalnih istraživanja.Pitoreskni detalji u prvom planu,u kontrastu sa segmentima u drugom i trećem planu,stvaraju iluziju prirodnosti.On nastavlja da istražaje mogućnosti hromatskog stapanja koja je započeo de Velde,i to praveći senke dodavanjem zelenih i plavih odsaja.Hobema i njegovo delo,koje u sebi sažima čitav holandski pejzaž,nadahnuće englenske slikare 18. veka,dok će u Francuskoj ponovo biti otkriven zahvaljujući Barbizonskoj školi.

Nastavak

MRTVE PRIRODE

Mrtve prirode slikaju se pre svega zato da bi zadovoljile čula,mada i one mogu biti ispunjene dubljim osećanjima.Kao rezultat probraćanja Holandije na kalvinizam,ove likovne gozbe postale su sredstvo za pružanje moralnih poruka.Većina ovih mrtvih priroda obrađuje temu taštine.Bilo otvoreno ili posredno,one propovedaju vrline kao što su umerenost,štedljivost i uporan rad,pozivajući posmatrača na razmišljanje o kratkom trajanju života ,neizbežnosti smrti i prolaznosti svih ovozemaljskih užitaka.O krutoj kalvinističkoj senzibilnosti svedoče moralne poslovice a ilustruju ih cveće,školjke i ostali egzotična jela i luksuzni predmeti.Samo prisustvo skupocenih dobara i predmeta koji deluju na čula na mrtvim prirodama koje govore o taštini daju nam da naslutimo podeljen stav prema temi.Takvi simboli su obično dobijali višestruka značenja koja su,iako danas nerazumljiva,u to doba bila veoma razumljiva.U svom najosmišljenijem obliku te moralne aleglorije postaju zagonetke koje se oslanjaju na istu onu večnost koju katkada ismevaju.Postojalo je nekoliko podvrsta mrtvih priroda,a to su doručak(ontbijtjes),vanitas(mrtve prirode sa cvećem) i manje poznate lov i banket.
„Mrtva priroda“ Viljema Klesa Hede(1594.-1680.) pripada vrsti nazvanoj doručak.

Mrtva priroda“ Viljema Klesa Hede

Na njoj su hrana i piće manje istaknuti od skupocenih predmeta poput kristalnog pehara ili srebrne zdele,koji su dati u kontrastu svojim oblicima,bojama i materijalima.Njena skromnost u malom broju prikazanih predmeta ukazuje na intimnost poruke koju nosi.Ni Hedina virtuoznost nije bila jedini cilj.Taštinu nagoveštavaju razbijena čaša,napola oguljen limun,prevrnuta srebrna posuda.Sve to ukazuje na nagli odlzak,što samo po sebi upućuje na prolaznost:ko god da je sedeo za tim stolom bio je prisiljen da iznenada prekine obed.

Nastavak sledi...

wow! vi na 4umu imate bas dobre stvari! cekam nastavak... :D:D:D

xe xe...Drago mi je da vam se dopada...

Nastavak...

Mrtva priroda zvana doručak ubrzo se razvila u još raskošniju vrstu prikladno nazvanu otmena,i to zbog likovnog sjaja.Svoj vrhunac je dostigla u delima Jana de Hema(1606.-1684.).On je započeo svoj rad u Holandiji,a ubrzo se preselio u Flandriju.Putovao je između ove dve zemlje sve dok se nije potpuno vratio domovini.De Hem je uspeo da sintetizuje trezvenu holandsku tradiciju i rakošni flamanski stil u jedinstven spoj.
U prikazu mrtve prirode sa papagajima de Hem je nagomilao poslastice i skupocene predmete iz čitavog sveta.Uprkos preteranom obilju,slika predstavlja smišljenu celinu zahvaljujući uravnoteženoj kompoziciji i živopisnoj paleti.Posmatrač ove slike bi trebao da uživa u vizuelnom obilju kojim se slavi Božije delo i ljudska priroda.Istovremeno slika ima prikriveno značenje jer su mnogi od ovih predmeta tipični predstavnici taštine i pozivaju na umerenost.Osim toga,ekstravagantna raskoš prikazanog otelovljuje prastaru temu o četeri elementa i hrišćansku simboliku,a papagaj se poistovećuje s Bogorodicom kao Hristovom majkom,dok grožđe aludira na tajnu pričešća vinom,dakle,na vaskrsenje.Nar simbolizuje čednost Bogorodice.
De Hem je formulisao i cvetnu mrtvu prirodu visokog baroka toliko jasno da su njegov uticaj slikari cveća osećali narednih 200 godina.Među njima bilo je i mnogo žena.Prva među njima je njegova učenica Marija van Ostervijk(1630.-1693.).Ona je postala velika slikarka ovog žanru,ali ubrzo ju je nadmašila Rahel Rojš (1664.-1749.).
Vanatis uglavnom opominje na prolaznost života.Za pojavu cvetnih aranžmana važan je i porast interesovanja za cveća koje je donosilo ogromnu materijalnu dobit pa je shodno tome rasla i potražnja za slikama sa predstavama floralnih motiva.Takođe,slikar nikako nije predstavljao vazu sa cvećem gledajući u nju,jer gotovo u svim slučajevima prikazani su cetovi u različitim periodima godine.To se može povezati sa antičkom željom za večnim vraćanjem proleća,što opet,vodi do poruke o prolaznosti.


Rojš


de Hem

Nastavak...

ŽANR SLIKARSTVO

Velika grupa slika nazvanih žanr scenama isto tako je velika i raznolika kao i grupa pejzaža i mrtve prirode.
Pojam žanra nastao je pod uticajem teorije književnosti i Aristotelovih spisa,i primenjuje se u lepim umetnostima od 16. veka radi isticanja razlike između visokih rodova istorijske i religiozne tematike i nižih rodova koji pripovedaju o različitim aspektima svakodnevnog života,modi i strastima određene epohe.Tokom renesanse,po hijerarhiji žanrova koju je formulisao Leon Batista Alberti u svojoj raspravi „De Pctura“(O slikarstvu) iz 1435. godine,najvrednije je slikanje istorije,odnosno mitološke, aleglorijske ili verske teme koje poreklo imaju u književnim spisima.Sa druge strane,teme proistekle iz posmatranja prirode(mrtva priroda i pejzaž) i duha vremena nalazile su se na dnu vrednosne letvice u umetnosti.Ono se nazivalo slikarstvo žanra.Na evropsko slikarstvo uticala su formalna rešenja do kojih su došli Karavađo,Rubens i Rembrant,a koja dovode do potiskivanja visokoparnosti u istorijskom slikarstvu i do premeštanja takvih scena u okvir modernog života.Iako termini mrtva priroda i pejzaž nisu postojali u teoriji u Albertijevo vreme,oni su postojali na slikama.Kod Leonarda pejzaži u pozadini slika čine prave slike unutar slika.Specijalizovani do krajnjih granica,žanr slikari su manjak ugleda kod poznavalaca i ljubitelja umetnosti nadoknađivali obiljem formalnih inovacija.Tokom 17. veka cene njihovih dela neprestano su rasle sve dok se nisu,u Holandiji, izjednačile sa cenama najskupljih religioznih slika.
Žanr slikarstvo na najbolji mogući način oslikava jednu značajnu karakteristiku likovne umetnosti sedam provincija,a to je gotovo nemilosrdna eksploatacija objekata i situacija iz svakodnevnog života kojima je dodavano neko drugo,skriveno značenje.Cilj ove prakse bio je ili produbljavanje ideja samog predmeta,ili su predstavljeni predmeti služili kao sredstva za prenošenje i približavanje već gotovih ideja i moralizatorskih poruka iz amblematskih zbornika.

Nastavak...



„Nikoljsko veče“,slika Jana Stena(1625./1626.-1679.),prikazuje porodicu koju je upravo posetio sv.Nikola,ostavivši igračke,slatkiše i kolače za decu.Sten priča ovu priču sa mnogo oduševljenja,kiteći je sa mnogo detalja.Od svih holandskih slikara svakodnevnog života on je bio najoštriji i najduhovitiji posmatrač.Da bi popravio svoju materijalnu situaciju,Sten je držao gostionicu.To možda objašnjava njegovu izuzetnu moć opažanja ljudskog ponašanja.Stenov osećaj za trenutak i karakterizaciju asocira na Franca Halsa,dok njegovo pripovedanje podseća na pripovedanje Pitera Brojgela Starijeg.

Na prikazima Jana Vermera(1632.-1675.) skoro da nema ničeg narativnog.Pojedinačni likovi,obično žene, prikazane su zaokupljene,na izgled, svakodnevnim poslovima.One kao da žive u nekom bezvremenom svetu mrtve prirode,koji kao da je umirila i uljuljkala neka magična sila.Kada ih je dve,obično razmenjuju poglede.Hladna,jasna svetlost koja prodire sa jedne strane je jedini aktivni element koji stvara nežne obrise gde god se rasipa.Posmatrajući sliku „Pismo“ u koju nas uvodi brižljivo kadriran ulaz uviđamo svakodnevni svet koji sija svežinom dragog kamena.Nijedan slikar kao van Ajk nije video tako intenzivno kao ovaj.


„Pismo“ nas postavlja u položaj koji nije položaj posmatrača,već u položaj donosioca pisma koje mladoj dami predaje,očigledno,njena sluškinja.Odevena u skupocenu garderobu,ona svira lautu.Ovaj muzički instrument,pun erotskog značenja,tradicionalno označava skladan odnos dvoje ljubavnika.U holandskoj umetnosti i književnosti uloga ljubavnika se često upoređuje s brodom na moru,čija mirna površina,upućuje na mirnu plovidbu.Međutim,Vermer odbija da da konačan odgovor,kao u ostalom i na većini svojih slika.Uvek je tu poslednji mirni trenutak pre uzbuđenja prikazan.

Nastavak...

Neka od njegovih dela odaju uticaj Karela Fabricijusa,najboljeg Rembrantovog učenika,neke upućuju na Utrehtsku školu.I tu se krug zatvara.
Holandski slikari 17. veka učestvovali su u stvaranju jednog novog sistema prikazivanja koji se zasniva na naturalističkoj rekostrukciji sveta.Unutar sopstvenih dela umetnici određuju nov položaj umetničkog stvaranja kako na intelektualnom,tako i na društvenom planu.Holandsko slikarstvo je zaslužno zato što je iznedrilo i osokolilo veliki broj žanrova,koji su ispirisali umetnike na stvaranje novih.Ono se može po značaju može meriti sa samom renesansom.



THE END

SVAKA ČAAAAAST!!!
Samo raspali. Sad su sitni sati, sutra ću sve da pročitam.
Bravo!

Sve sam "progutala", hvala puno, Ana!!! I super sto si dodavala i slike, mene su najvise odusevili pejzazi, fantasticno... Sta ti studiras, btw?

sjajno,svaka cast! i hvala,ovo ce mi dobro posluziti za referat!

stone hearted darling ::Sve sam "progutala", hvala puno, Ana!!! I super sto si dodavala i slike, mene su najvise odusevili pejzazi, fantasticno... Sta ti studiras, btw?

Hvala... Slikarstvo...

Hvala i ostalima...

fenomenalno

jao,kraj...
ovo je odlicno! nisam sve procitala,ovih dana cu,ali fenomenalno je!