Orpheus. Euridike. Hermes

Elem, zbog prirode onoga čime se bavim, stalno sam u dodiru sa poezijom, i moram da priznam da sam tek pre neku godinu zaista naučila kako treba čitati poeziju. Otada sam počela da je gotivim čak i više nego prozu.

Možda sam negde, u nekom kontekstu, pomenula kako sam osoba koja nije baš tvrda na suze, meaning: ja sam stvarno neko ko plače mnogo i često. Prosto mi prija.

S druge strane, nije baš da svaka glupost može da me rasplače.

However, danas mi se desilo nešto neobično. U okviru ispita koji trenutno spremam, između ostalog, imam poeziju Rajnera Marije Rilkea. Ceo jučerašnji i dobar deo današnjeg dana provela sam čitajući njegove pesme. Na prvu loptu sam uglavnom rezervisana prema pesnicima sa čijim se delom prvi put srećem studiozno - dakle: prvo čitanje je uvek usmereno ka čisto estetskom, eventualno kritičkom stavu; ako mi se zaista dopadne - tek onda se prepuštam emocijama.

MEĐUTIM!

Kao poslednja mi je ostala pesma pod naslovom Orfej. Euridika. Hermes. Čitala sam je sa zanimanjem, jer mi je tema poznata i draga. A onda, van svakog očekivanja, kad sam stigla do kraja pesme - uhvatila sam sebe kako plačem, iskreno i očajno, kao dete!
Kao što rekoh, ja jesam osetljiva i dosta emotivna osoba, ali ne pamtim kada me je poslednji put neko delo nateralo na takav plač.

Stoga vam iznosim ovu pesmu, celu - iako je prilično dugačka - jer imam silnu želju da ovo podelim sa nekim.

Preporučujem onima koji eventualno nisu upoznati sa grčkim mitom o Orfeju i Euridiki da se informišu pre čitanja pesme, jer im u suprotnom neće mnogo značiti.


Rajner Marija Rilke
ORFEJ. EURIDIKA. HERMES

To beše duša rudnik čudesan.
Oni su kao tihe žice srebra
išli kroz njegov mrak. Sred korenja je
krv izvirala, krv što odlazi
k ljudima i k'o porfir teški to je
sjalo u tmini. Inače ne beše
ničeg crvenog.

Stenje beše tu
i behu šume lišene duše.
Mostovi nad prazninama i ono
veliko, sivo, slepo jezero
što visi iznad svog dalekog dna
k'o kišno nebo iznad predela.
Međ livadama pak, blaga i krotka,
jedine staze belela se pruga,
prostrta kao duga truba platna.

I tom su stazom dolazili oni.

Napred, u plavom plaštu, vitak čovek,
koji je nemo i sa nestrpljenjem
gledao u daljinu. Njegov korak
otkid'o je, ne žvaćući, od puta
velike zalogaje; ruke su mu,
pomaljajuć se kroz slap nabora,
visile teške, zgrčene, za laku
ne znajuć više liru, koja beše
sa levom rukom srasla, k'o što srastu
rašljike ruže s maslinovom granom.
A čula mu k'o predvojena behu:
dok mu je pogled, k'o pas, trč'o napred,
okretao se, vraćao, pa opet
iščekujući stojao daleko
na savijutku - dotle mu je sluh
zaostajao k'o miris za njim.
Katkada mu se činilo da seže
sve donde gde korača ono dvoje
što za njim treba da se uspinju.
P opet iza njega ne bi bilo
ništa do odjek njegovog penjanja
i vazduh što mu struji oko plašta.
On je, međutim, sebi zborio:
dolaze ipak; zborio je to
i sluš'o kako zamiru mu reči.
Dolaze ipak, samo što njih dvoje
stravično tiho idu. Kad bi smeo
okrenuti se (kada osvrtanje
značilo ne bi raspad svega ovog
dela koje je tek u stvaranju) -
bez sumnje bi tad ugledao njih,
njih dvoje tihih što ga ćutke prate:

boga koračanja i poslanica,
s putničkom kapom nad očima svetlim,
što tanku nosi palicu pred sobom
a krila mu lepršaju iz nogu;
i o njegovoj levoj ruci: nju.

Nju, voljenu toliko, da se više
iz jedne lire tužbalica prosu
no ikada iz svih narikača;
da jedan svet od žalopojke posta,
svet u kom sve je još jedanput bilo:
šuma i dol i put i naselje,
polje i reka i životinja;
i da su oko ovog žalopojnog
sveta, baš kao oko druge zemlje,
kružili sunce i zvezdano nebo,
žalobno nebo iskrivljenih zvezda - :
nju, toliko voljenu.

Ona je pak o ruci boga išla,
napouzdana, strpljiva i nežna,
a korak su joj sapinjali dugi
mrtvački uvijači. Bila je
potonula u sebe kao žena
bremenita, i nije mislila
na čoveka što išao je napred,
ni na put što se penjao u život.
Bila je sva potonula u sebe.
A pokojništvo gušilo je njeno
svojim obiljem.
K'o kakav plod pun slasti i tamnine,
tako je ona bila puna svoje
velike smrti, tol'ko nove za nju
da ništa više nije shvatala.

U novome je devojaštvu bila
i nedodirljiva; zatvorio se
njen pol k'o što se zatvara mlad cvet
u predvečerje, a ruke su joj bile
od splitanja već odvikle toliko
da ju je čak i beskonačno nežni
dodir božanskog njenoga vodiča
k'o prevelika prisnost vređao.

Već nije bila ona žena plava
koja je znala katkad da zazvuči
u pesnikovom stihu, niti miris
i ostrvo sred postelje široke,
niti svojina onog čoveka.

Bila je raspletena kao duga
kosa, predana kao pala kiša
i razdeljena k'o stostruka hrana.

Bila je koren već.

I kad je naglo
bog zaustavi i uzviknu bolno:
Okrenuo se -, ona ga uopšte
ne shvati, nego tiho reče: Ko?

A u daljini, pred izlazom svetlim,
k'o tamna senka stajao je neko
čije se lice nije videlo.
On je stajao i posmatrao
kako se na puteljku livadskom
bog poruka, sa tužnim pogledom,
okreće ćutke da pođe za onom
prilikom koja već se vraćala
tim istim putem, sputanog hoda
od dugih uvijača mrtvačkih,
nepouzdana, strpljiva i nežna.

(Preveo sa nemačkog: Branimir Živojinović)

Pa, da l' je moguće da baš niko, NIKO, neće da ostavi neki komentar???

Wow...pesma je...diwna...inace i ja sam jako emotiwna i cesto placem...I rasplakala me je owa pesma...Cula sam za owaj mit,ali nisam bila dowoljno upoznata sanjim...
Znaci,pesma je mnogo lepa...


Za one koje ne znaju:
Orfej i Euridika je antički mit o tragičnoj ljubavi. Orfej je bio mitski pevač i pesnik, po nekim verzijama sin Apolona i jedne od Muza. Prema mitu, kada bi zasvirao na svojoj liri, čak ni priroda nije ostajala ravnodušna: drveće bi se povijalo prema njemu, ribe bi iskakale iz mora ga bolje čuju, a šumske životinje bi mu bez straha prilazile. Iako se brzo proslavio, nije imao mnogo sreće u ljubavi. Njegova žena, nimfa Euridika, umrla je od ujeda zmije nedugo pošto su se uzeli. Orfej je bio toliko skrhan da je odlučio da siđe u donji svet ne bi li uspeo da je vrati. Zvuk njegove lire kao da je začarao stanovnike podzemlja: Kerber je postao umiljato kuče, Haron je zaustavio svoj čamac, Sizif je seo na svoj kamen, Tantal na kratko nije osetio glad ni žeđ. Njegova tužna pesma dotakla je čak i hladna srca Hada i Persefone. Dozvolili su mu da Euridikinu dušu izvede na svetlost dana i tako je oživi, ali pod uslovom da se nijednom ne okrene za njom pre nego što izađu. Zbunjen i pod pritiskom, ne prepoznajući Euridiku u sablazni čije je kretanje osetio iza sebe, ipak se okrenuo i tako drugi i poslednji put izgubio svoju voljenu. Nakon toga sedam dana je gladovao, sedam meseci neprestano plakao, a zatim je tri godine proveo u samoći.

...
Hvala za ovo!
Divan tekst.

Nisam ni skontala ovo.Kako? Znam za taj mit,tragicno :place: Zamislite tu situaciju,tako blizu a tako daleko...Pesma mi se svidja,ali nije u meni probudila takve emocije kao kod vas Ja jesam mnogo emotivna ali mi je jako tesko da razumem poeziju,ne znam,nekako mi to ne lezi...

Ma, opušteno, kapiram te, i meni je trebalo nekoliko godina da naučim kako treba da se čita poezija.

Pa, breeee...
Zar se nikome ne sviđa ova pesma?
(Izuzev Chris i Daše koje su se jedine oglasile, i na tome im slava i hvala)

Dajte malo, prokomentarišite nešto...
Kako ste je shvatili, zašto Euridika nije bila svesna čoveka koji ide ispred nje? Šta je to Rilke uneo u ovaj mit što u originalnom mitu ne postoji?
Šta mislite o takvoj obradi jedne klasične teme?

Somebody?
ANYBODY???

OK, ja moram da kazem da meni treba puno vremena da analizairam pesmu, sa knjigama mi je lako, ali poezija... tako da se javljam kad malo pazljivije izanaliziram...

Ok, draga!
Take your time!

OK, evo kako ja to shvatam. Znala sam mit od ranije, i to sto se Orfej okrenuo uvek me je podsecalo na pricu iz Biblije, kada Adam i Eva zagrizu jabuku znanja, jer je motiv isti - ljudska radoznalost!! neobjasnjiva, ali uvek prisutna, ponekad donese nesto dobro, a ponekad moze da unisti...
Mislim da je Rilke u ovoj pesmi sagledao mit iz malo drugacije perspektive, u smislu, kada neko procita mit u originalnoj verziji, ostaje sa mislju kako bi se sve zavrsilo idealno da se samo Orfej nije okrenuo. Ali mislim da Rilke hoce da pokaze da postoji razlog sto se niko ne vraca iz Hada, Euridikin cas je dosao, tako je moralo da bude i ona vise nikada ne bi bila ista cak i kada bi se vratila medju zive. Meni je najupecatljivije mozda ovo:
"ju je čak i beskonačno nežni
dodir božanskog njenoga vodiča
k'o prevelika prisnost vređao."
i kada kaze da ona vise nije svojina Orfeja i da je utonula u sebe, sve ovo mislim da govori koliko smo u smrti sami, koliko nije vazno da li te je i koliko neko voleo za vreme zivota, u smrt idemo sami, i ostajemo sami...
Eto, tako ja to shvatam... Mozda vama uopste nece imati smisla, ali tako sam ja ovo razumela...

Moram prvo da skupim hrabrost da procitam..

Pesma je prelepa... Za mit sam znao i to i sad vrlo dobro znam o njemu... Najtragicnija ljubavna prica po meni... sta izgubljena ljubav moze da uradi coveku... Ali sto je po meni jos genijalnije on je zbog te ljubavi toliko lepo svirao...

Stone, upravo sada sam shvatila da sam tražila mišljenje o ovoj pesmi, a onda si ti odgovorila, a ja skot nisam napisala ništa posle toga.
My deepest apologies.

Elem, veoma mi se sviđa tvoje viđenje pesme! Potpuno si pogodila poentu! I to upravo na ovom mestu:

"Rilke hoće da pokaže da postoji razlog što se
niko ne vraća iz Hada, Euridikin čas je došao, tako je moralo da bude i
ona više nikada ne bi bila ista čak i kada bi se vratila među žive."

Upravo ova rečenica pokazuje na koji način je Rilke redefinisao jedno nasleđe evropske tradicije, tj. opštepoznati mit o Orfeju. Najvažnija je činjenica da se radi o MITU, dakle o jednoj iskonskoj svevažećoj predstavi u koju se bespogovorno verovalo. On menja značenje mita i usklađuje ga sa svojim istorijskim trenutkom i celokupnim iskustvom čovečanstva koje leži (iskustvo) između tog trenutka i onog davnog vremena kada je taj mit važio za istinu. I to radi tako što uvodi novu motivaciju događaja: nije se Euridika vratila u Had zato što se Orfej okrenuo, već zato što je nemoguće vratiti se iz mrtvih. Mi to danas znamo, to je nešto što se podrazumeva, imamo čak i razne religije i nauke koje nam to objašnjavaju. Čovek starog veka je takođe shvatio da se mrtvi više ne vraćaju, ali nije bio u stanju da objasni sebi ZAŠTO. Zbog toga je stvorio ovaj mit, kao neku vrstu odgovora na to pitanje.
S druge strane, daleko od toga da je Rilke na ovaj način razbio mit i učinio ga nevažećim. Naprotiv: on ga je upravo podigao iz pepela, dajući mu jednu novu dimenziju.

"Bila je koren već." - ovaj stih je ključ za čitanje pesme. Dakle, struktura mita je ostala netaknuta, on ne gubi ništa od svoje uzvišenosti i lepote, ali dobija čitav jedan nov sloj značenja, koji ga izvlači iz dubine istorije i čini ga važećim i u savremenom trenutku; čini ga ponovo svežim, večnim i univerzalnim.

Hale to Rilke!!!

Verujem da sam ovo napisala prilično konfuzno. Kome god je nešto ostalo nejasno, neka pita, nadam se da ću uspeti da razjasnim.
Ne znam zašto uvek ovo radim u po noći, kad mi već duša spava...