Neoimpresionizam i postimpresionizam

od **GLSV666** Uto Feb 17, 2009 2:52 am

Žorž Sera (1859-1891)

Školovan u akademskoj tradiciji (Ecole des Beaux-Arts), divio se klasičnim majstorima - Pjero dela Frančeska, Pusen, Engr; o principima zidnog slikarstva učio se kod akademskog simboliste Pivi de Šavana. Rano je počeo da proučava teorije i načine organizovanja boje, na delima Delakroa i u traktatima Ežena Ševrela.
Sera je duhovno bio najbliži geometrijskoj apstrakciji XX veka. On je bio prvi umetnik-naučnik. Hteo je da sintetizuje kolorističke eksperimente impresionista i klasičnu strukturu renesansne tradicije, kombinujući najnovije koncepcije o prostoru slike, tradicionalni iluzionistički perspektivni prostor i najnovija naučna otkrića o percipiranju boje i svetlosti.
Njegov koloristički sistem zasnivao se na stavu impresionista (koji je bio intuitivne prirode) da se čitava priroda sastoji od boja, a ne od neutralnog tona. Ali za razliku od impresionista, Sera je na jedan organizovani, naučni način težio da postigne optičko dejstvo, nanoseći primarne boje, međusobno blizu raspoređene, i njihovim sjedinjavanjem na mrežnjači kao žarkih, treperavih sklopova pomešane boje - kao niz obojenih mrlja, da bi se postepenim udaljavanjem primetilo kako svi elementi scene dolaze u žižnu tačku .
Sera je svoja platna radio kratkim potezima, koristeći uglavnom komplemetnarne boje sa belom, stvarajući tako zamršeni mozaik vrlo srodan stvarnom medijumu mozaika. Zato je njegova tehnika nazivana divizionizam ili pointilizam, ili neoimpresionizam.

Nedeljno popodne na ostrvu La Grand Žat(La Grande Jatte) iz 1884-86 - radio je dve godine na njoj uz brojne pripremne crteže i skice u boji, u kojima je detaljno analizirao svaki odnos boje i svaki vid prostora slike.
To je savremeni prizor Parižana koji se odmaraju duž obala Sene. Figure su raspoređene u perspektivnom smanjenju. Umetnika je jednako zanimalo da ponovo uradi "vežbu" iz linearne perspektive, kao i kompoziciju sazdanu od tačaka boje raspoređenih na površini. Široke, kontrastne površine senke i svetlosti, koje prenose pogled iz prednjeg plana u lepo realizovano pozađe, građene su od 1000 sitnih poteza jukstapozicioniranih tačaka komplementarnih boja. On ovde svesno pokušava da izmiri klasičnu tradiciju perspektivnog slikarstva i modernu zainteresovanost za svetlost, boju i kompoziciju.
Još važnija od dubinskog ili površinskog plana je čarobna atmosfera koju je on uspeo da stvori zahvaljujući apstraktnom rasporedu figura - liče na likove sa fresaka Pjera dela Frančeska. Seraove slike anticipiraju na samo Mondrijanovu apstrakciju, nego i nadrealističku neobičnost Đorđa de Kirika i Renea Magritea.

La Grand Žat bio je skoro usamljeni eksperiment po svojoj iluziji perspektivne dubine, ali čak i ovde široke pejzažne površine boje, svetlosti i senke zatvaraju i zaravnjuju prostor slike. Na slikama koje su nastale posle nje sve teži da se vrati na površinu slike, da naglasi i obnovi dvodimenzionalni plan. Parada(La Parade)

iz 1887-88 - siluete figura raspoređene su duž prostorne police sazdane od svetlosti i boje. Svi pejzaži su organizovani kao horizontalne ravni načinjene od mozaično raspoređenih tačkica boje.. Studija za L Sai (Le Chahut)

iz 1889. - tačkice boje se toliko povećavaju da se figure i okolni prostor rastvaraju u šaru krupnih kockica koja se drži površine slike. Time je prelaz sa predstavljanja prirodnih objekata pomoću tačaka boje na apstrakciju komponovanu iz tačaka boje i plošne krivolinijske šare bio gotovo završen.
U rukama sledbenika, pa i Sinjaka, Seraova tehnika je često pokazivala tendenciju skretanja u dekorativnost. Ipak, Seraov divizionizam je početkom XX veka uticao na fovizam i izvesne vidove kubizma, kao i na slikare i industrijske umetnike stila art nuvo i na nemačke ekspresioniste

U rukama sledbenika, pa i Sinjaka, Seraova tehnika je često pokazivala tendenciju skretanja u dekorativnost. Ipak, Seraov divizionizam je početkom XX veka uticao na fovizam i izvesne vidove kubizma, kao i na slikare i industrijske umetnike stila art nuvo i na nemačke ekspresioniste.

od **Wanderlust** Uto Feb 17, 2009 1:02 pm

E, Ana, stvarno svaka ti cast za ovo i za sve do sad sto si postavila u "Likovne umetnosti"! Neoimpresionizam i postimpresionizam 186961

Neoimpresionizam i postimpresionizam 223653

od **VilleLover** Sre Feb 18, 2009 12:34 am

Slazem se sa Wander!! Smile

od **GLSV666** Sub Feb 21, 2009 7:09 pm

No problem,Wander!!!Drago mi je da vam se dopada! Kolo

od **GLSV666** Sub Feb 21, 2009 7:28 pm

Nastavljamo... Very Happy

Neoimpresionizam i postimpresionizam Uj-Paul-G

Pol Gogen (1848-1903)

Posle godina lutanja (u trgovačkoj mornarici, francuskoj floti), on se 1871. smirio: vodio poslovno uspešan život, oženio se Dankinjom, imao nekoliko dece. Slikarstvom je počeo da se bavi najpre iz hobija. Na Salonu 1876. uspeo je da izloži jednu svoju sliku; izlagao je na šestoj i sedmoj impresionističkoj izložbi 1881. i 1882. Godine 1883. napustio je svoj posao i posvetio se samo slikarstvu, da bi od 1886. potpuno prekinuo veze s porodicom, osamio se i ušao u svet impresionista preko Kamija Pisaroa.

Smatrao je da je njegov, a možda i spas svih savremenih umetnika, u napuštanju moderne civilizacije i bremena klasične zapadne kulture i u povratku jednostavnijem, primitivnijem načinu života. To je najpre potražio u bretonskom selu Pon-Avenu. Zatim 1887. putuje u Panamu i na Martinik, da bi se 1888. vratio u Pon-Aven, a zatim otišao u kratkotrajnu, ali gotovo kobnu, posetu Van Gogu u Arlu. Godine 1891. otputovaće na Tahiti, gde će provesti nekoliko godina; posle povratka u Pariz, 1895. opet odlazi na Tahiti. Na svom poslednjem putovanju na Dominik u Markiskim ostrvima je i umro.

Bio je uverenja da je priroda slike nešto nazavisno od prirode, "sinteza" zapamćenih iskustava pre nego neposredno opažajno iskustvo u impresionističkom smislu. Isticao je sličnost slikarstva s muzikom; harmonije boja, samu boju, liniju, doživljavao je kao forme apstraktnog izraza. U njegovom traženju privlačila ga je orijentalna, pretklasična i primitivna umetnost. Kod njega su prisutni začeci modernog primitivizma i težnja da se postigne izraz kojim se dolazi do istine odbacivanjem nagomilanosti zapadne tradicije i povratkom elementarnim istinama praistorijskog čoveka i varvarskih naroda.

Vizija posle propovedi iz 1888. - religiozna vizija bretonskih seljaka, naslikana po povratku u Pon-Aven, predstavlja sklop crvenih, plavih, crnih i belih tonova povezanih krivim vijugavim, linijama koje stvaraju mozaik. To je izraz jednog novog vjeruju, sintetizma, koji će uticati na ideje grupe nabis i fovista. Ova slika je jedan od prvih potpunih iskaza o boji kao izražajnom cilju po sebi, a ne nečemu što opisuje izvestan vid prirodng sveta - proizvoljna upotreba boje u dominantnom crvenom polju na kome se bore protagonisti (Jakov i anđeo). Sem toga, u okviru apstraktnog formulisanja slikovnih sredstava, Gogen je ovde toliko zbio prostor da crvenilo pozadine vizuelno prosto kidiše napred preko glava seljanki u prvom planu.

U razvijenim tahićanskim slikama Gogenova imaginacije bila je ispunjena različitim konceptima, vizuelnim ili simboličkim, tako da nije nužno dosledna u plastičnom ili prostornom istraživanju.

Dve tahićanke iz 1899 - predstava u slavu čulne lepote. Njihove siluete se ocrtavaju naspram okvira boje (od žute do različitih preliva zelene); iz takvog pozađa one izlaze kao bareljefi, modelovani linijom. Iako je harmonja boja izuzetna, a prostor slike zatvoren i ograničen, reljefna ispupčenost modelovanih figura uspostavlja vezu sa neoklasičnim podražavanjem klasične reljefne skulpture.

Very Happy

od **Beautiful_Soul_Girl93** Sub Feb 21, 2009 7:39 pm

od **Wanderlust** Sub Feb 21, 2009 11:50 pm

Extra, extra, extra!!! Neoimpresionizam i postimpresionizam 6083

p.s. GLSV lep potpis...

od **GLSV666** Ned Feb 22, 2009 1:10 am

potpis sam ja napravila... I love you

Bice jos umetnika,resila sam da bas povadim dosta iz raznih knjiga i bice jos tema,ne samo o umetniku onako nasuvo... Smile

od **Wanderlust** Ned Feb 22, 2009 1:18 am

Super!!! Ti ovo sve kucas?

od **GLSV666** Ned Feb 22, 2009 1:45 am

Ne,imam neke knjige vec u word formatu pa vadim... Smile

Sklapam text..Nisam bas toliki genije... Neoimpresionizam i postimpresionizam 485155

od **Wanderlust** Ned Feb 22, 2009 1:47 am

E dobro, ja reko' nije valjda da kucas... Neoimpresionizam i postimpresionizam 485155

od **GLSV666** Čet Apr 30, 2009 10:05 pm

Neoimpresionizam i postimpresionizam 18a-iho

Vincent van Gog

Počinje da slika 1880. Nakon studija u Briselu, Hagu i Antverpenu, 1886. odlazi u Pariz gde sreće Lotreka, Sera, Sinjaka i Gogena i izvorne impresioniste.

Ljudi koju jedu krompir iz 1885 - otkriva uticaj Mijea i realista 50ih. Međutim, već ovde postoji osećanje siline i strasnog saosećanja prema seljacima iznurenih radom. Njihovom okupljanju zbog zajedničkog obroka Van Gog je dao ritualni značaj Rembrantovog Hrista u Emausu iz 1648. - njegova slika zapravo pripada tradiciji baroknog kijaroskura (u Holandiji je ta tradicija i dalje bila živa, a naročito je osnažena u XIX veku ponovnim otkrićem Rembranta od strane romantičara i realista).

Još više nego slike, Van Gogovi rani crteži otkrivaju korene u tradicionalnom holandskom slikarstvu. Na pejzažima javljaju se iste perspekitvne strukture, široka polja i nisko nebo kao kod Hobema u XVII veku. Van Gog perspektivu nije napustio ni kasnije, kada je razvio stil koji je isticao linearni ritam boje na površini platna. Za njega je perspektivna dubina dobila ekspresivan, gotovo emocionalan značaj, a borba između iluzionističke dubine i plošne površine umnogome stvara tenziju njegovih slika.

Pod uticajem ismpresionista njegova paleta postaje svetlija. Otkrio je sjajnu, nemodulisanu boju, koja u njegovim rukama dobija sasvim drugačiji karakter od boje impresionista.Vocnjak iz 1888, naslikan po prelasku u Arl, kao pejzaž natopljen suncem predsavlja jednu od njegovih najimpresionističkijih slika. Međutim, svetlost ovde ne reflektuje boju, boja se ne reflektuje, ona gori u travi, jabukovom cvetu kao životna sila. Van Gog nije pokušavao da reprodukuje izgled prirode, on je video zastrašujuće jasno najskrivenije tajne večnih procesa u prirodi: rađanje, život, smrt i opet rađanje.

Van Gog je snažno reagovao na svet, imao je izvanredno senzitivnu moć zapažanja. Bio je svestan i efekata koje je postizao svojim žutim tonovima, ili intenzivnim plavim bojama (neizmerna dubina beskraja). Ta njegova koloristička opažanja uglavnom su u vezi s njegovom ljubavlju za čoveka i prirodu. Ipak, bio je osetljiv i na tamnije strane života.

Noćna kafana iz 1888 - "Pokušao sam da izrazim užasne ljudske strasti pomoću crvenog i zelenog", ona je košmar. Patos je žuta površina data u perspektivi, koja neverovatnom snagom teži crvenom pozađu koje se isto tako snažno opire. Ova slika je borba na život i smrt između perspektivnog prostora i agresivne boje, koja pokušava da uništi taj prostor. Rezultat je osećaj klaustrofobične stešnjenosti. Delo anticipira nadrealistička istraživanja sa perspektivom kao sredstvom fantastičnog izraz, ali koja se po emotivnoj snazi ne mogu meritu sa Kafanom.

Zvezadna noć je predstava Van Gogovog univerzuma, koja prevazilazi i vizantijska ili romanička tumačenja poslednje tajne hrišćanstva. Ta vizija naslikana je brižljivo preciznim potezima kičicom. Ekspresionističko slikarstvo se obično dovodi u vezu sa nekontrolisanim ili kitnjastim potezom kičice koji proizilazi iz spontanog, intuitivnog, nezavisno od racionalnih procesa misli ili precizne tehnike. Međutim, izuzetnost Van Goga je u tome što su njegove slike, iako natprirodna ili bar vančulna iskustva, izvođene tako minucioznim potezima kao da umetnik tačno kopira ono što "opaža" - u izvesnom smislu to i jeste bio slučaj, jer je on imao vizije i slikao je ono što je video.

Zvezdana noć je i intiman i ogroman pejzaž, posmatran sa uzvišenja (manir Pitera Brojgela Starijeg u XVI veku). Visoka topola drhti pred našim očima, seoce u dolini mirno počiva pod zaštitom crkvenog tornja, a iznad svega zvezde i planete se kovitlaju i eksplodiraju u "Strašnom sudu", ne pojedinih ljudskih bića nego kosmičkih sistema. Boja je u funkciji "priče": pretežno plava i ljubičasta, sa svetlucavim žutim tonovima zvezda; tamno-zelenim i mrkim tonovima topole nagoveštena je noćna pomrčina koja okružuje svet. Ovo delo je nastalo u junu 1889. u sanatorijumu u Sen-Remiju.

Proučavao je ljude kao što je proučavao prirodu - jedan od nekolicine iz njegove generacije koji su nastavili veliku tradiciju portreta.

Poslednji Autoportret iz 1890, naslikan nekoliko meseci pre samoubistva, uznemirujuće je delo koje otkriva užasavajuću snagu pogleda ludog čoveka. Lepo izvajana glava i čvrsto modelovan torzo ocrtavaju se naspram treperavog polja linearnih ritmova u gradacijama plavog. Sve na slici je plavo ili plavo-zeleno, sem bele košulje i riđe brade. Koloristička i ritmička integracija svih delova, postupnost boje od glave preko torza ka pozađu, ukazuje na umetnika koji vlada svojim plastičnim sredstvima - kao da je potpuno zdrav, iznenađujuće je da je tako kontrolisanu i dovršenu sliku uradio neko ko nije vladao onim što čini.

od **stone hearted darling** Pet Maj 01, 2009 11:15 pm

daaaa, konacno Van Gog!!!! pored Monea, on je moj omiljeni slikar, hvala ti za ovo, Ana! ja sam uvek razmisljala kako mora da je on sve oko sebe dozivljavao tako intenzivno, ljubav, neprihvatanje, najobicniji cvet, i njegova umetnost se potpuno slaze sa onim kakav je bio covek, kako je uporno radio ono sto voli, pa i kako je zavrsio... sve se to savrseno uklapa... bar se meni tako cini...

od **GLSV666** Sub Maj 02, 2009 12:03 am

Jesi li citala "Pisma bratu"?Toplo ti preporucujem ako nisi...U pitanju je skup pisama koja je on slao bratu Teu...A van Gog je i meni naj slikar zbog svega sto jeste bio i sto je stvorio(mislim na dela).Obozavam ga... I love you

...

od **GLSV666** Sub Maj 09, 2009 10:48 pm

Neoimpresionizam i postimpresionizam 2k8-411px-

Pol Sezan

Sezana karakteriše neobičan spoj logike i emocije, razuma i nerazumnosti - to je sinteza kojoj je on težio i u svojim slikama.

Impresionisti su napustili tradicionalni crtež u želji da iskažu svoje vizuelno otkriće da se objekti u prirodi ne vide kao pojedinačne forme koje su međusobno odvojene naglašenim konturama. U toj svojoj želji da predstave svet pomoću spektra boja, gde su prostori između objekata zapravo obojeni međuprostori slični samim objektima, impresionisti su išli ka uništenju objekata kao trodimenzionalnih entiteta koji postoje u trodimenzionalnom prostoru i ka stvaranju volumena i praznina kao obojenih oblika koji deluju unutar ograničene dubine. Ovo je vodilo gubitku "forme" i ubrzo dolazi do kritikovanja impresionizma kao bezobličnog (Renoar).
Zato je Sezan želeo da od impresionizma "učini nešto čvrsto kao umetnost iz muzeja". Pod ovim on nije mislio na imitiranje starih majstora. On uopšte nije ni smatrao da su stari majstori na prvom mestu jednostavno podražavali svet prirode; on je shvatio da su oni stvarali svet sličan onome u kome su živeli, ali da su istovremeno stvarali svet i sasvim poseban od njega - to je bilo slikarstvo koje se kao ishod bogatog umetnikovog iskustva javljalo kao realnost za sebe. Tu vrstu realnosti, realnost slike, Sezan je tražio u svom delu, samo što mu izvori nisu bile priče ili mitovi iz prošlosti, već objekti stvarnog sveta. Otuda želja "da ponovo naslika Pusena iz prirode".

Ujak Dominik iz 1866. - rano delo u kome su već došla do izražaja neka načela Sezanovog zrelog stanovišta, a do koga je došao posle dugog razmišljanja i rada[1]. To je predstava u beloj odeždi dominikanskog reda, modelovana iz plavo-sive osnove skulpturalnom bojom nanošenom teškim potezima (izvori u Maneu i Kurbeu). Slika nije toliko portret određene ličnosti, već više studija obuzdane strasti, a kao takva pripada i klasičnoj tradiciji uopštenog tipa i romantičnoj tradiciji snažne individue - to je nešto što govori o duhu samog umetnika.

Nakon što je pao pod uticaj impresionista (studirao je kod Pisaroa 1872. u Over-sur-Oazu), vratio se neobuzdanosti, koja inače karakteriše njegovu ranu fazu, u Bahanalu (La lut d'amur - La Lutte d'amour) iz 1875/76. Udaljio se od sumornog tonaliteta i skulpturalnog modelovanja i približio svetlim i belim tonovima impresionista, pa ipak, slika je daleko od impresionizma. Sezan ovde još uvek ispituje problem integrisanja objekata u okolni prostor. Naime, figure imaju jasno ocrtane obrise i zato skulpturalno egzistiraju u prostoru, međutim, njihovi isprekidani obrisi počinju istovremeno i da rastaču volumene i da ih integrišu sa oblacima koji, u pozadini koja se pomera napred, ponavljaju putene borbe bahanala. Bahanal je prelazno delo, ali značajno kao nagoveštaj pravca kojim se Sezan kretao - čvrstina "umetnosti iz muzeja" ponovo se pojavljuje, ali drugačije.
Osamdesetih godina Sezan je svoje ideje iznosio u nizu pejzaža, mrtvih priroda i portreta. Sve te teme za njega su podrazumevale identične probleme; u svima njima zanimala ga je rekreacija, ralizacija scene, objekta ili ličnosti. U to vreme živeo je u Eksu, potpuno izolovan od eksperimenata u Parizu, ali ipak utičući na njih.

Zaliv iz L'Estaka - posmatran je sa uzvišenja (reminiscence Brojgelovih pejzaža), međutim, prostor slike se ne povlači u beskrajnu perspektivu u renesansnom ili baroknom maniru. Zgrade u prednjem planu, koncentrisane neposredno pred posmatračem, date su kao uprošćene kocke sa jako osvetljenim bočnim stranama, čime im je dat identitet frontalizovanih bojenih oblika koji su paralelni planu slike, a ne pod pravim uglom u odnosu na njega. Zgrade i drveće između njih rešeni su okerom, žutom, narandžasto-crvenom i zelenom bojom, s neznatnim razlikama u definisanju pri udaljavanju objekata od pogleda. Mada se elementi prednjeg plana (kuće, krovovi, dimnjaci, drveće) mogu savršeno prepoznati kao takvi, o njima je teško misliti kao o objektima koji postoje u prostoru. Ako se zagledamo u prostor i vazduh koji okružuje čvrste objekte, shvatamo da prazan prostor ne postoji.
Sezan je želeo da rekreira prirodu pomoću boje, osećajući da je crtež posledica ispravne upotrebe boje. U Zalivu obrisi predstavljaju mesto gde se spajaju dve površine boje. Pošto se vrednosni

kontrasti (prelivi) ovih boja suštinski razlikuju, njihove ivice su savršeno definisane, međutim, priroda tih kontura teži da sjedini i poveže površine boje pre nego da ih odvoji u maniru tradicionalnog konturnog crteža.

U kompoziciji ove slike očigledno je Sezanovo intuitivno shvatanje onih koncepcija percepcije koje je Sera proučavao u naučnim traktatima. Za Sezana je važno otkriće bilo to da oko opaža prizor i konsekutivno i simultano, što je bilo važno za konstrukciju slike. Sezan je nesumnjivo bio otac kubizma i apstraktnog slikarstva XX veka, međutim, on nikada nije želeo da se potpuno odvoji od prirode. Kad je govorio o kupi, valjku i lopti, on nije imao na umu te geometrijske oblike kao krajnji ishod ili konačnu apstrakciju u koju želi da preobrazi pejzaž ili mrtvu prirodu. Apstrakcija je za njega bila metod kojim se oslobađao vizuelnih irelevantnosti prirode, kako bi potom mogao da počne ponovo da gradi prirodnu scenu kao nezavisnu sliku. Tako se krajnji ishod lako mogao prepoznati prema originalnom motivu, ali je on bivao suštinski drugačiji: slika je slična, ali ipak zasebna i jedinstvena realnost.

Srednji plan Zaliva zauzima sam zaliv, intenzivna površina guste, neujednačene plave boje. Iza je vijugavi horizontalni venac bregova, a iznad njih svetlija, mekša plavet neba. Naglost kojom preseca prostor na bočnim ivicama slike deluje kao poricanje iluzije pomeranja u dubinu. Plavet zaliva se ističe još snažnije od oker i crvenih tonova prednjeg plana, usled čega prostor postaje i neodređen i homogen - slika se mora istovremeno tumačiti i kao panorama po dubini, i kao raspored obojenih oblika na površini.

Uprkos stalnoj borbi, nesigurnosti i nezadovoljstvu, Sezan je u ovom delu sjajno uspeo u onome što je naumio: na boji i trenutnom pogledu impresionista, na disciplini i čvrstoj strukturi starih majstora i, pre svega, na snažnoj i senzitivnoj percepciji i sopstvenom shvatanju i doživljaju prirode, on je uspeo da izgradi novu koncepciju slikarstva, koja će izvršiti ogroman uticaj na tok slikarstva XX veka.

Mrtva priroda sa kotaricom jabuka iz 1890-94 - pažljivo je postavio nakrivljenu kotaricu s jabukama i vinsku bocu, prosuo ostale jabuke bez reda po planinskim vrhuncima stolnjaka i stavio tanjir patit-paina na zadnji deo stola. Jabuka ga je naročito zaokupila, jer je ona bila trodimenzionalna forma koju je bilo veoma teško kontrolisati kao zaseban objekat, ali istovremeno i asimilovati u šire jedinstvo platna. Da bi postigao taj cilj, a istovremeno sačuvao i prirodu individualnog objekta, on je kružne forme jabuka modulirao malim, plošnim potezima, iskrivljavao im oblike i narušavao obrise kako bi uspostavio prostorne tenzije između njih kao objekata i time ih ujedinio kao površine boja. Zadržavajući, dakle, iluziju stvarnog izgleda, Sezan je mogao da pomeri mrtvu prirodu iz njenog prvobitnog okvira u novi okvir slikovne forme, gde ne objekti, nego odnosi i tenzije koje postoje između njih, postaju značajno vizuelno iskustvo. On je bio jedan od velikih konstruktora i jedna od velikih kolorista u istoriji slikarstva, jedan od najprodornijh posmatrača i jedan od najpronicljivijih duhova.

Ova mrtva priroda, kao sve njegove mrtve prirode, bila je pejzaž. Prednji plan rađen okerom, svetlo-plavo pozađe, "snežni vrhunci" stolnjaka, slučajan raspored jabuka prosutih preko scene, sve nas to vraća na Zaliv iz Estaka ili mnoge panorame brda Sen Viktoar.

Isto tako, studije ljudskih figura, kao što su različite verzije Igrača karata (1892), podsećaju svojom masivnom zatvorenom arhitekturom na njegove slike kamenoloma. Isti je slučaj sa nabranom zavesom koja okružuje prostor u Dečaku u crvenom prsluku (1890-95).

Posle 1890. potezi Sezanove kičice postali su širi i apstraktnije ekspresivni, obrisi rastresitiji, sa bojom koja lebdi iznad objekata kako bi zadržala sopstveni identitet nazavisno od objekta. Ovakve tendencije dovešće do neverovatno slobodnih slika rađenih pred sam kraj života: Mon Sen Viktoar iz 1904-06. Svaki potez postoji potpuno sam za sebe, a ipak je podređen skladu celine. To je i strukturirana i lirska slika, delo u kojem je postigao integraciju klasicizma i romantizma, strukture i boje, prirode i slikarstva. Ona pripada velikoj tradiciji renesansnog i baroknog pejzaža, ali viđenog onako kako ga oko zapravo i vidi - kao skup beskrajnih indvidualnih percepcija. Raščlanjene od strane slikara u svoje apstraktne komponenete, te percepcije se potom rekonstruišu u novu realnost slike.

od Sponsored content

Neoimpresionizam i postimpresionizam

Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam

Re: Neoimpresionizam i postimpresionizam